Tajna stepenica ispred Prve gimnazije

 Ako nekog zanima,, ,zdanje  Prve sarajevske gimnazije ,ili u orginalu kako se zvala ,,Prva muska gimnazija,, je projektovao arhitekta Karlo Parzik ,a  zgrada je  zavrsena   1890 godine i slijedece ,,dozivila,, prve dzake.

Na danssnji dan ,prosle godine ,negdje u isto ovo vrijeme ,kad pisem ovu pricu ,stajao sam na stepenicama, ,  Prve gimnazije ,u grupi ,,raje,, iz 4e i 4c razreda  .generacije 74 /75 i slikali se ,,kad smo obiljezavali  50  godina od mature i ponovo se tu sastali  ,da se vidimo ,da se ne zaboravimo ,da se sjetimo ,da smo jos zivi. .Bojao sam se da ce sve poceti po onoj :Koliko su se promjenili da me niko nije prepoznao ,ali nije bilo tako.Sve ili gotovo sve ih  sam se odma  sjetio  ,a koliko se njih mene nije moglo  nisam uspio da otkrijem ,ali su svi bili i izgledali  toliko sretni da znak  prepoznavanja nije bilo ni potreban.

Vjerovatno arhitektu Parziku u ono doba  nije na um palo koliko ce  ,kasnije biti , vazne one velike kamene  stepenice ,isprad teskih vrata  Prve  gimanzije ,gdje se danas namjeste i slikaju generacije  ucenika koji su u nju isli i svi stanu i svi se vide da nikom niko ne zasmeta.Povezale nas ponovo.Ako je suditi po broju ljudi ,koji su se slikali na stepenicama ,ove ispred Prve gimnazije ,su po broju ucesnika ravne  stepenicama ,kazu , naljepsim na svijetu Selaron u Riju ,a i ostalim sirom svijeta  po kojima smo ,,kasnije  hodali .

Poslije smo otisli u neki restoran ,gdje se druzenje nastavilo i  do ,,sutra,,,Sve je bilo super  i ovo sto cu sad napisati nije pokusaj da kazem da je bilo i drugacije nego samo pogled  kroz  prizmu kamenih stepenica   i sta se desilo sa nama  u tih 50  godina.Kad sam se vratio kuci poceo sam i intenzivnije razmisljati  o toj mojoj raji iz skole  pa sam prvo zakljucio da bar polovinu njih  nikad vise,poslije zadnjeg zvona, nisam ni vidio ni sreo u Sarajevu sto je jako cudno,razloge ne znam, ako se zna da taj grad ima dvije ulice za gore i za dole i  da sretnes  uvijek nekoga .Tako je bilo do rata a u ratu sam ostao u kontaktu  sa nekoliko svojih najboljih drugova ,sa kojima sam se druzio i prije njegovog pocetka .

Onda se i rat zavrsio i nisam previse razmisljao o raji iz gimnazije ,osim ovih mojih ,sto nas ne veze samo  Cikota ,Lala ili Bajro i Metalac  ,sve dok nisam dobio ,prvi put  listu sa imenima  nas ucenika i sa imenima zemalja i gradova gdje sad zivimo.Samo letimican pogled i kad neces i nemas neke namjere, pokazuje da je u Sarajevu ostalo ,da zivi ,,pola nas iz razreda  koji sad jesu  domacini nama , gostima koji smo dosli  iz svih krajeva svijeta., .E sad se namece ono pitanje ,Zasto,Rat kao jedini razlog,Neko je otisao sto je morao ,neko sto je zelio ,Neko je ostao sto je zelio a neko sto nije imao gdje da ode .E to je ona dezurna prica o tome ,,sta je Sarajevo danas ,, i da li je  postalo tako sto je  zeljelo ili sto je moralo tako da bude,Naravno da i ova ,,stori,, nece otkriti istinu o  danasnjem Sarajevu ,ali moze posluziti kao prilog nekoj buducoj..Jesmo li u ona ,,zajednicka ,  sretna , vremena  svi bili domacini  u Sarajevu ili nismo ,ili je bilo i tad gostiju,samo sto  to nisu znali,  a danas zvanicno  postali posjetioci  grada,bez vodica, izgubljenog identiteta onog istog  sto i sami nemamo.Jesmo li samo na stepenicama Prve gimnazije bili isti i ,,raja,,i da li se na tim   sa svojom rajom slikao i Ivo Andric ,Gavrilo Princip ,Vladimir Prelog ,,i jos mnogi drugi ,zasluzni ili manje zasluzni ,za sve sto se poslije desilo,,cija imena ne pisem jedino iz trazloga  sto se bojim da cu nekoga zaboraviti, da se  moja generacija slika na istom mjestu i kuci,ostane ili se ,,domu,,  vrati na sve strane svijeta.

Malo je pola dana i pola noci da se covjek svega sjeti  a sutra  smo se .,,vratili svojim zivotima .Jedni svojim kucama i stanovima po Sarajevu ,drugi sa Butmira  odletili ,negdje , Stajali  smo   na stepenicama,jako, ,kao da smo juce izasli  ko maturanti , ,sa stepenica  na kojima smo svi stali i bili ,bez razlika u bilo cemu ,isto kao i davno prije .  ,A  cim smo sisli  nastavili drugacijim putevima.Neko sto je morao ,neko sto je zelio .....neko sto je osjecao da ne zeli ali da mora  .Neko sto nije imao izbora.Ko je vise sretan ,onaj sto je ostao ili manje nesretan onaj  sto je otisao.To niko ne zna i da li ti je vise zao ili vise drago sto ostajes ili odlazis.

I danas  cesto  vidim da ljudi,na drustvenim mrezama, postave slike  svoje generacije kako stoji na  stepenicama  Prve gimnazije.Svi i skupa stanu u sliku  i niko nikom ne smeta .Ko je tu  bio  domacin ,a ko postao  gost i zasto ,ce ostati tajna   ,sto prkosi i vremenu i nama ko dokaz da smo toliko prolazni u zivotu u odnosu na  beskonacnost izlizanih  kamenih stepenica ispred Prve sarajevske gimanzije. ,Tamam toliko bitni i prisutni u svim istinama i sjecanjima  o ,,nama,,  koliko smo  vremena proveli   , slikajuci se ,ko svoji na svom.

Za uspomenu.